Prazne koverte na svadbi i žene koje kradu po eventima

Jeste ikad izvagali kunu? Ne kao životinju kunu, nego kovanicu kunu. Ja nisam, ali guglala sam. Jedna hrvatska kuna ima 5 grama. Evo, sad znate informaciju koja će možda do kraja vašeg života ostat potpuno beznačajna, a možda vam se jednom pojavi baš to pitanje na nekom kvizu. Nikad ne znaš kako te život može iznenadit.

Duša – kaže jedno od strane znanstvenika odbačeno istraživanje – ima 21 gram. Znači duša je teška kao 4,2 kune, ako vjerujete u to istraživanje.

Ja ne vjerujem da možeš izvagat dušu, a i da možeš, ne može kod svakog bit isto.

Neke duše su pretile, neke su neuhranjene, kod nekih su u minusu, nisam ja rekla Horvatinčić nego ti.

Ne možeš izvagat dušu, ali da možeš, Hrvatska bi pobijedila u svim kategorijama.

Od četvrtka do nedjelje – 35 milijuna kuna, s jednakom lakoćom s kojom teti koja ti u dućanu reže mortadelu kažeš da može 23 deka iako si htio 20.

“Dobar dan, treba nam 18 milijuna kuna za Milu…”

“Jel može 35?”

Ma može.

18 milijuna puta 5 grama = 90 milijuna grama.

A mi smo skupili 175 milijuna grama.

Pa ti reci da se duša može izvagat – možda i može, ali hrvatska duša se ne može.

Nema te vage koja to može podnijet.

Moja nova knjiga ima 437 grama.

(Vagala sam ju jer me zanimalo).

Bila je promocija prije tjedan dana, pozvala sam 80-ak ljudi, došli su skoro svi.

Do prošlog tjedna nikad nisam vjerovala mladencima koji kažu da nisu stigli jest na vlastitoj svadbi, ali sad im vjerujem.

Dok svakog pozdraviš, dok svakome kažeš 2-3 riječi, već je sutra, a ti nisi ni jeo ni pio i ni udahnuo.

Nikad nisam htjela veliku svadbu, ali sad znam da ću se udat sama, u svom stanu, bez muža, jer je sve ostalo preveliki kaos.

Na ovoj mojoj mini knjižnoj svadbi smo imali vrećice s poklonima za goste – 70-ak vrećica, jer uvijek računaš da ti netko tko je rekao da će doć ipak neće. (Bok Damir Kedžo, kako si <3)*

*Imao je dobar razlog.

Svatko je u vrećici dobio isto – knjigu (s posvetom ako ju je odmah otvorio), kutiju s muffinima i još par Blogbuster sitnica koje možda nisu luksuz kakav dobiješ u vrećicama na Oskarima, ali čovjeka vesele.

Jedna vrećica za svakoga, s tim da su članovi moje obitelji imali naputak da ih ne uzimaju jer postoji mogućnost da ćemo bit kratki za par komada.

“Pa nismo ni mislili, mi smo tvoji, lako za nas!”

Istu stvar su mi rekli moji prijatelji iz Rijeke.

Adam i Žare, doputovali su na promociju nakon posla i tješili me svaki put kad bi im se došla ispričat jer ih ignoriram dok pokušavam istovremeno pričat s 80 ljudi. Malo manje od 80.

“Ma pusti nas, prvo neka svi drugi dobiju pa ako ostane. Nama ne treba vrećica, mi smo tu zbog tebe.”

Ja sam htjela da dobiju vrećicu, ali sretna sam da imam prijatelje kojima je važnije da ih dobije netko drugi.

A onda je u kadar ušetala osoba koju ćemo nazvat starim latinskim izrazom “mrtva seljanka” – i UKRALA pet vrećica.

Vrećica koje su već bile nečije. A i da nisu bile nečije – nisu bile njene. Ne pet komada, a upravo toliko je pobrala sa sobom i romantično odšetala u suton.

Jedna od njih je pripadala zaručniku moje najbolje frendice. Koji ju je snimio, jer je taman snimao video i ulovio njen maleni pothvat. I bio je dovoljno dobar da mi to pokaže tek sutradan, jer je znao da bi popizdila.

Djevojka je prošetala između stolova, elegantno se sagnula, pobrala vrećice koje su si ljudi ostavili pored stolica na kojima su sjedili, pa kroz gužvu “neprimjetno” odskakutala do auta u koji ih je sakrila. Skupi auto, naravno, jer je već dobro poznato da ekipa s najboljim autima najviše krade, nisam ja rekla Sanader nego ti.

Što je najgore od svega – ja bi joj ih dala da me tražila. Možda ne baš 5, ali da je rekla da ima još 4 frendice koje žele knjigu, dogovorila bi se s njom da se javi sutradan i dala bi joj čak i to.

S posvetom za svaku, neću propast za 5 knjiga (ali mogla bi propast jer bi ih najradije SVE podijelila).

Nažalost, ova priča o govancu koje ukrade 2 kile tuđih knjiga nije ništa novo.

To je zapravo jako poznata priča jer je poznato da postoje te neke bezimene žene koje kradu po eventima – na svakom eventu nekome uvijek nestane nešto, o tome se malo priča i brzo se zaboravi.

Jedina razlika je što smo ovu snimili pa joj znamo ime, prezime i radno mjesto, ali događa se stalno.

Sjećam se kad su meni prvi put na jednom eventu ukrali vrećicu koju svi zovemo goodie bag – bio je jedan od onih razvikanih modnih evenata na kojima su svi “najbogatiji na svijetu”, a Gucci pršti na sve strane kao nemar iz zdravstva, nisam ja rekla Kujundžić, ti si.

Ne znam koja je uzela moju vrećicu, ali znam da da je jedna od njih 4 koje su sjedile pored mene.

I ne znam koja od njih je bila skuplje obučena.

Izvana Balenciaga, iznutra Balkanciaga.

Znaš kaj je bilo u vrećici?

Šampon i regenerator, i to ne neki skupi nego onaj koji u drogeriji košta 16 kuna. Šampon, regenerator i još par sitnica.

Uzela svoju vrećicu, pa uzela i moju jer od viška glava ne boli, nitko nije specificirao da ga ne smiješ ukrast.

I ne kradu one zato što im treba, nego jer su pohlepna smećenca koja si ne mogu pomoć.

Mrtve seljanke, nema boljeg izraza, jer stvarno moraš bit mrtva seljanka da ukradeš nečiji šampon i regenerator pa nakon toga sjedneš u auto od 50 iljada eura.

Ali par kila knjiga, šampon i regenerator su još benigna pizdarija na koje samo okreneš očima i nastaviš živjet sa spoznajom da su ljudi ponekad govna, što si već i znao.

Mrtve seljanke operiraju i po svadbama na koje mrtve-hladne dođu, obžderu se do Oca Sina i Duha Svetoga Amen i natrag pa ostave PRAZNU kovertu.

ZNAM, neki ljudi nemaju novaca za stavit u kovertu, ali ovo nije priča o tim ljudima.

Nisam ni ja imala kad sam bila na faksu.

Ali onda ili kažeš da ne možeš doć jer nemaš para pa ti mladenci kažu da se smiriš i da te zovu na svadbu zbog TEBE, a ne zbog para – ili dođeš i daš koliko možeš. Moj dečko je u koverti dao 200 kuna jer je to bilo sve što je mogao skupit. I to na jednoj od onih slavonskih svadbi na kojima se čita koliko je tko dao (što je jako ružna tradicija). Možda nije ispao faca jer je dao hrpu novaca (što
je ionako jako glup način vrednovanja ljudi), ali ispao je najveća faca jer je normalan čovjek koji se nije sramio reć da nema više od 200 kuna za stavit u kovertu.

Nije sramota nemat, sramota je bit mrtva seljanka, a mrtve seljanke nemaju srama jer računaju da ih nitko nikad neće uhvatit.

Moje dvije frendice su na svadbi našle nekoliko praznih koverti i obje kažu da im se slomilo srce – ne zato što im netko nije dao pare, nego zato što to znači ili da si to netko nije mogao priuštit i mislio je da su pare važnije od njegove prisutnosti, ili da je netko samo pohlepni šupak.

Jedna je samo ostala tužna i razočarana sa svojih 5 praznih koverti.

Druga je napravila Excel tablicu (jer je bila na porodiljnom i imala je vremena) i pronašla vlasnike ugodno nepopunjenih koverti.

Neki od vas će možda reć da je grozna osoba jer je to napravila, ali nije – samo ju je zanimalo je li u pravu oko nekih ljudi i ispalo je da je bila u pravu.

Od četiri osobe koje su joj u koverti ostavile praznu, nepotpisanu čestitku, njih četiri su jako dobro financijski situirane.

Skijanja.

Ljetovanja.

Balenciage.

Gucci za po kucci.

Nisu ostavile praznu kovertu jer nemaju, nego iz čiste pohlepe.

I nazvala ih je, jer je kraljica.

Jer je htjela da znaju da zna.

Na to računaju mrtve seljanke, da ih nitko nikad neće ulovit.

A što kad ih uloviš?

Ništa.

Dovoljno je samo da znaju da ih je netko vidio i otkrio da su Balkanciaga.

Nek se mrtve seljanke vesele sa svojim ukradenim šamponima, knjigama i praznim kovertama, one su ionako nebitne duše ovog svijeta.

Meni je puno bitnija duša jedne Marte koja je dala ZADNJIH 17 kuna koje je imala na računu i uplatila za Milu.

I jedna Marija čiji su se klinci odrekli sladodela i uplatili novce.

I Mia iz Knina koja je za Milu dala 20 kuna jer je to sve što može.

Njoj sam poslala knjigu jer ima 9 kila duše u sebi. Jednu ću poslat i Mariji jer osoba koja da svojih zadnjih 17 kuna za nekog drugog zaslužuje sve vrećice s poklonima na svijetu.

I sad bi ona mrtva seljanka koja ih je ukrala 5 komada mogla pomislit: “Imam i ja tu knjigu.”

Nemaš.

Ti imaš 5 knjiga koje si ukrala nekom drugom.

To nije ista knjiga – to što je gramaža ista i što unutra pišu iste stvari ne znači ništa.

Znaš kaj mi je rekla Mia kad sam joj se javila i rekla da joj želim poklonit knjigu?

Bilo joj je neugodno i morala sam ju nagovorit da prihvati poklon.

Možda sam se već trebala naviknut, ali svaki put se iznova iznenadim kad vidim koliko su ponekad pohlepni oni koji imaju i previše, a koliko skromni i nesebični oni koji čak ni nakon zadnjih 20 kuna koje su dali za druge i dalje ne žele primit poklon.

I kak onda možeš reć da je svačija duša jednako teška?

Ne možeš.

Ali to je najbolja stvar kod duše – svatko spava i budi se sa svojom.

I gleda se u ogledalo svaki dan.

Možeš ti mrtvu seljanku sakrit šminkom i odjećom, ali ne možeš ju sakrit u ogledalu.

Naravno, ja sam sigurna da je ova mrtva seljanka koja se nakrala mojih knjiga zapravo jedna divna duša koja je samo krivo shvatila koncept vrećica s poklonima, zato nju i njene 4 prijateljice koje su dobile ukradene knjige srdačno pozivam da tih ušteđenih 495 grama kuna doniraju nekome kome je potrebno.

Azila za životinje ima na bacanje, dječjih domova također, a ima i novih Mila kojima možete pomoć.

Onda će mi bit čast, jer ću znat da su te ukradene vrećice zapravo plemenito iskorištene.

A i njima će bit lakše u ogledalu.

Izvor : 24 sata

Možda Vas zanima